Pismo Miri

Moja Miro,

već je po ko zna koja godina da nas nisi obišla. Znam da puno radiš i da nemaš više vremena, ali otac ti je zabrinut, sve rijeđe zoveš. Stalno me pita “Je li ti se javljala, je li zvala?”
Miro, uvijek si govorila da nas nećeš zaboraviti, da ćeš stalno dolaziti i da ćeš pisati.
A i mama, znaš nju, žali što unuče ne viđa. Stalno lista njezine slike i govori: “Nenina sultanija”. Znaš, oni stvarno teško podnose tvoje odsustvo, iako to više ovdje među našim narodom nije čudno. Pišu se pjesme, tekstovi, knjige i još mnogo toga na temu odlaska. Ljudi stalno odlaze, o tome se puno priča. Miro, znam i ja da si vjerovatno zauzeta, curica, posao, muž, ali nazovi malo  češće, razumi da je njihova kuća ostala prazna. Nisam te razumjela kada si odlazila, čak sam se pomalo i ljutila što svoj život pakuješ u kofer i odlaziš, tražeći sreću daleko od nas. Razumi sada ti mene, bila sam mala, nisam shvatala onako kako sada, kada i ja pakujem kofere, shvatam. Miro, mnogo mi je teže otići nego što je to tebi bilo, ti si mene ostavila sa njima, a ja sad ostavljam svoja dva najveća oslonca da bih pronašla sebe i svoju sreću. Miro, odgojili su djecu da ne bi ostarili sami, a gledaj kako ih ostavljamo kada im najviše trebamo. Neki dan sam baš ispratila Senadu i Semira u Njemačku, kažu da su im našli poslove tamo, da bi mogli imati dobre plate, pa odoše. A, javi mi se i Nedžad često, kaže tamo gdje je on, ima puno naših, toliko čak da se često osjeća kao da je u Bosni. Majda i Samir su završili fakultete u Austriji, pa su i ostali tamo. Benjo i Sara su još uvijek u Holandiji, dobili su i bebu, slala mi je slike, mrka, baš na Benju. Društvo se rasulo po svijetu, samo se Lejla vratila. Kaže mi: “Ja sam, bona, došla tebe da ispratim, ti si nas sve pratila.”
Znam da se čovjek na sve navikne, pričala si mi koliko si plakala kada si tek otišla. Sjećam se ja, često si dolazila prije, sada već godinama nisi, pretpostavljam da si se navikla i da manje plačeš.

Drago mi je što si našla ono za čim ja tek krećem u potragu, ali žao mi je što nas daljina pobjeđuje. Kada više ne znaš šta se dešava u životu nekog tvog. Žalosno je, rekla bih, i to što kada sam dobila svoja krila odlazim nebom pod oblake i što kada mi zatreba oslonac i rame za plakanje, bit ću sama u tuđini, sada ću konačno shvatiti kroz šta si prošla. Ali, od svega najviše, Miro, boli što kada najbitnijim ljudima u mom životu neću biti tu kada im trebam, a koji mene nikad nisu ostavili samu kada sam ja trebala njih.
Sad te, Miro, razumijem.

O autoru RetroGirl640

Keepin' it real since 1995
Ovaj unos je objavljen u Uncategorized. Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s